Text

 F#m     C#      D                A  
Andrija Čordaš, siroče iz drugog rata,
       Bm      C#        F#m   C#7 
omalen čovjek, vedrih očiju,
       F#m     C# 
čopori svinja, vatrica tinja,
        D     A        
Savske bare i dubina,
 Bm                   F#m 
velikog neba slavonskog,
         Bm       E 
im'o dva psa, dva druga,
          A         D 
to nije bilo gazda i sluga,
      Bm   C#            F#m      C#7   
to je bilo prijateljstvo iskreno.

         F#m          C#        
Pričaju ljudi mlad je bio,
          D         A 
lijepu je Slavu zavolio,
         Bm            F#m    C#7 
a nju je bolest, rano uzela,
         F#m               C# 
k'o vuk samotnjak tugu je krio,
        D                 A 
nije po birtija plak'o i pio,
     Bm          C#       F#m 
samo on zna kako našao je mir,
           Bm             E          
kad bi ga pitali što živi tako,
      A          D 
zašto ne stekne imanja,
        Bm 
a on bi rek'o,
          C#               F#m     E7 
pa nek se bogati 'ko o tom sanja.

...
         A                C#  
Jer nije sretan k'o puno ima,
          D             A 
sretan je onaj tko malo treba,
 E              D      A          E7 
ne da se sreća zlatom kupiti, 
           A                C# 
sva blaga svijeta ništa ne vrijede,
         D              A 
jadan je onaj kog' vrag zavede,
          Bm          C#            D 
pa cijeli život samo dukate na hrpu sprema,
         C# 
đaba mu svega,
                F#m          C#7 
kad u duši mira nema.
...

Sanjivom plavom seoskom zorom,
svirala frula širokim šorom,
njegova pjesma je sokak budila,
i sve su gazde baš njega htjele,
kod njeg' su svinje bolje jele,
tko zna zašto, možda i njima dobrote fali,
a znao je reći, marva je marva,
u trnju jede, u blatu spava,
ali se nikada ne uprlja k'o čovjek.
Bio je Andra na svoju ruku,
po selu pričali mimo svijeta,
ljudi k'o ljudi, ljudima uvijek nešto smeta,
a samo je živio kako je htio,
i s ono malo sretan bio,
na račun tuge, na račun sreće šale zbij'o,
život je cesta pa biraj gdje ćeš,
al' zalud grabiš i zalud stječeš,
kad tamo gore ništa od toga ponijet' nećeš.
Bježale godine, uvijek je tako,
pa i on stario polako,
i sve se rjeđe čula frula u jutro rano,
i prođe dobro, prođe i loše,
stari sokaci nestadoše,
i dođe, neko vrijeme njemu strano,
nestalo marve, nestalo gazda,
nestalo šuma i salaša,
nestalo s njima i posljednjeg Čordaša.
Umro je Andra onako tiho,
kako i umru takvi ljudi,
bez puno suza i tužnih stihova,
svećenik reče tek dvije, tri riječi,
pokoj mu duši, a bio je veći,
nego bi čovjek rekao na izgled,
samo je Sava na tren stala,
samo je vrbak spustio grane,
ljudi se kunu da su psi plakali.